i to je ljubav

Eto. Došao je i taj dan. Našli smo se i ja sam se od nje oprostio. Odlazim.

Odlazim za poslom, meni sezona počinje. Ne. To nije razlog prekida. Ali je i ona djelomično razlog što odlazim. Otišao bi ja i ovako, samo sad imam još veći razlog da idem. Tu me sve, baš SVE, podsjeća na nju. Svaka klupca, svaki grm, svako stablo, svaki kutak, mi priča neku priču o nama.

Pomirio sam se sa sudbinom (Ta je riječ u kurcu. Sudbina ne postoji. Postoji samo sklop okolnosti. TO je tema za neki drugi blog. Ima tu dovoljno filozofa, nek se oni sa tim pozabave.). Ja odlazim i ostavljam ju tu. Nadam se da će upalit ona stara poslovica: ''Daleko od oka, daleko od srca.''

Moji osjećaji su isti. Samo mi je sad mnogo lakše držati ih pod kontrolom. Svakako mi je ovo dobra lekcija i dobro životno iskustvo, ali mogu slobodno reć da mi to nije bilo potrebno. Mogao sam ja i bez toga. Sad kad sam iz svega toga izveo nekakvu pouku, mogu zavaravat samog sebe da je gotovo i da je konačno kraj, al zašto me onda tako užasno boli?

Ta neizreciva bol koja mi proždire dušu.
Taj gnjusni teret koji me stišće.
Ta bijedna rupa koja ostaje.

Sve su to osjećaji koje nisam trebao. Ako je to isto tako dio nekakvog Božanskog plana, onda moram reć da je to jedna perverzna igra koju izvodi. Kako voljet Boga ako se on upravo sad naslađuje mojom boli? Kako? (Opet neka filozofska/teološka sranja)

Sad sam samo sretan što sam ju vidio i što sam u njenim očima vidio da me još voli. Samo ponos je zajebana stvar. Jebiga. Nitko nije očekivao da će se ovako završit i to je čar života. Budi spreman na neočekivano jer ćeš u protivnom osjetit bol.

Život je lijep, samo ga sitnice čine ružnim.

Neznam. Nisam nikada bio u pustinji pa su usporedbe koje su mi pale na pamet čista izmišljotina, ali vjerujem da nije puno drugčije.
Baš kao u pustinji se osjećam. Znam da sam sam i napušten, ali još imam nade. E to je najnoviji osjećaj.
Nekako sam se pomirio sa činjenicom da je sa nama gotovo.
Sad mi je krivo što nisam pisao blog od prvog dana prekida, a ne čekao 2 tjedna i pizdio sam.
Ma nije da su mi pomogli ljudi koji su ovo čitali i djelili savjete. Takvih je zasad malo i to je neznatna pomoć. Mislim da su bessane noći i vrijeme počeli otvarati oči ovom zagriženom idiotu.
Baš tako. Idot. Kao da sam izašao iz pera Dostojevskog. Isto neka zla kob koja me prati cijeli život, isti neki tragični junak (junac). Ma u biti opet serem i sažaljevam se sam nad sobom.
Mislim da ću uskoro prepričati cijelu priču pa da prekinem ovaj blog.
Možda za koje vrijeme bude ispisano mnoštvo komentara koje ću pročitat, a možda mi posluži i kao podsjetnik ako sve to zaboravim (dao Bog).

Neznam.

Danas mi samo fali. Nedostaje mi. Ona i sve u vezi s njom.

Nisam ja tu neki lik da ti pišem pjesme. Nije mi ni na kraj pameti. Bar ne više.
Eto vidiš konja. Ja sam gori čak od konja.

Večeras smo se vidjeli. Sjedim ja, sjedi ona. Super izgleda. Ja joj kažem. Ona sva sretna. Naravno. ''Vidiš kako sam se promijenila''
Moj kurac si se ti promjenila. To što imaš drugu boju kose i što su ti prošle stvari pa imaš manje prišteva ne znači nikako da si se promjenila. Jednostavno dobro izgledaš nevezano uz bilo kakve promjene.

Uglavnom da ne duljim, ništa pametno nismo rekli. Kad sam pokušao ona je izbjegavala koliko je samo mogla. Pisala je poruke. Kao da piše roman. Prebacivala sa jedne stvari na drugu i tako cijeli album pa ponovo. U jednom trenu je čak i pokušala nešto lijepo reć al je skužila i brzo umukla.

Ma i ja sam budala. Al sad sam bar na miru nekoliko sati. Susret sa njom me ispunio.

Ma sam sebe ubijam.

ma moj kurac treba bit dobar. jebote probudio sam se sav bjesan na tu kuju i tako sam nastavio dan. i sve bi bilo dobro da me nije nazval. moš mislit kakav ton je bio. pa jebote koji sam ja kurac na ovom svijetu. nevalja ako je volim, nevalja ako sam bijesan na nju i ako je mrzim. šta bi ja onda trebo.
lutkica to nezna. ma jebi se i ti i sve što ima veze sa tobom. uf.

Ma daj idiote piši velika i mala slova.

Uzrujan sam jer više stvarno neznam. Htio bi da me voli, ali to očito nije slučaj. Ako se krenem ljutit, njoj ne odgovara. Kao da je to neka igra ili šta ja znam. počinjem se pitat dal to meni treba u životu.

Šta je to mene natjeralo da ovako polupismen krenem pisat BLOG?
LUDOST! E, baš to. Nije nimalo čudno što sam za korisničko ime izabrao Lu-Jack. Pa tako me i nazvala.
Da. riječ je o nekoj ženi, tj. sad kad razmišljam o njoj ju zovem svim drugim nazivima osim ženom ili imenom. Tako je to kad se usrana ljubav pretvori u izmaglicu. Moj kurac ljubav. E, baš to.
Volio sam ja nju i danas dan ju volim, ali imam malo koristi od toga. Dobio sam nogu i to je to.
Znam ja da nisam ni prvi ni posljednji, ali nije mene briga za druge. Sad sam ja u pitanju. Trenutno sam u fazi kad nalazim razna pogrdna imena za nju i kad proklinjem dan kad sam ju upoznao.
Nemam sa tim nekog iskustva, ali vjerujem da je to jedna od faza koja se prolazi nakon prekida.
Do jučer je sve bilo dobro. Mislio sam na nju i na to kako da mi se vrati i šta ja znam šta sve ne. Mislim ja previše. Eto šta ja mislim. Budala sam ja. Lijepo mi je i jasno prije 2 tjedna rekla: ODJEBI. I koji ja kurac sad sebi umišljam???
Eeeee. Nije to lako. Jebenih 6 godina jebat istu pičku i onda nakon jebenih 6 godina to više nema.
Ionako se sad dok ovo sve pišem pitam: Koji je meni kurac da ja svakoj jebenoj budali dopuštam da čita ono što ja pišem. Valjda je to neki ključni dio ovog usranog naslova. TERAPIA.
Tako je. Rekla mi je da posjetim psihijatra.
Neću ja nikog zavaravat i srat kako sam ja bio anđeo. Sve je meni jasno. Bio sam đubre i sebičan i neznam šta mi sve nije rekla, ali ja toga nisam bio svijestan.
Sad znam. Ma nije ni ona anđeo, ali je sad lako po meni srat kad sam ja napravio scenu pred njenim usranim, narkomanskim prijateljima.
Kučka.

Evo baš čitam ovu zadnju riječ i nikako mi nije jasno kako sam samo to mogao napisat.
Pa nije ona kučka. Ja nju volim. Samo jedna riječ i ja ću doć.

E baš zato i pišem ovaj usrani blog kojeg neće nitko čitat. Kako to znam? Pa ni ja nisam pročitao šta sam napisao.

Zašto bi ja čitao ono što pišem o njoj? Meni samo treba da se ova situacija rasčisti. Trenutno sam bijesan jer sam ju zvao (idiot glupi, jadni), a ona me odjebala. Tako mi i treba kad sam ko jebeno usrano pseto i trčim za njom. Ona kaže sjedi - ja sjednem. Ona kaže liži - ja ližem. Jedino je tako bilo dobro. Ona kaže a ja slušam. Ako bi ja što rekao . . . Eeeeeeeeeee, to je već druga priča.

Pa šta ako sam papak i papučar? Ja nju volim.

Nisam nikad vjerovao da ta usrana ljubav tako boli. Trenutno ju mrzim više nego srbe, a njih imam zašto mrzit! Svejedno ju, isto tako, volim više od života.

Ajd ti to meni sad objasni.
Laku noć